Što se tiče ovako nekih, ajmo to nazvati, hobija - ja sam se uhvatio yt-a. Prvotno sam htio prije sigurno 15 godina, al eto - odugovlačenje, pa bi, pa nebi pa ovo pa ono i ode vrijeme. U procesu mi je zabavno vidjeti dokle to mogu razviti koliko god nekad bilo tedious. Usput sam si zadao možda nerealan cilj - onaj srebrni play button mora osvanut na regalu pa makar crko. Što ako se ostvari? Imam dokaz da sam si nešt zadao i uspio. Ako ne, imam isto dokaz da sam debelo pokušao.
Posao me nervira što ga je sve više, plaća ne mrda, a ja zbog osjećaja odgovornosti doslovno radim ubitačnim tempom bez stajanja da bi sve stigao. Okej, izdurat ću do godišnjeg, a onda ide lagano pisamce - jedno će bit totalni brag zašto hoću veće pare, a drugi papir će biti otkaz ako se prvo ne ostvari. Bez mogućnosti pregovora. Ili će ić ili neće. 99% šanse su da neće, al me baš interesira što će bit. Uvijek se može naći drugi za iste pare al puno manje odgovornosti.
Imam filing da život postaje sve kraći da bih bio zombie na autopilotu. Možda bi mogao život shvatit kao RPG. Možda bi mogao manje ići na sigurnost, a više na fatalizam.
Za psihičko zdravlje, sve manje fermam što ljudi govore kad počnu o raznim pizdarijama ili me davit nebitnim životnim pričama i sve više ih teram u nedvosmislen kurac bez problema. I za sad čak funkcionira. Nema grča na želucu i nema problema. Još sam dosta razvio ono "na jedno uho uđe, na drugo odmah izađe". Fasciniram sam sebe koliko nebitnih podataka zaboravim u roku keks. Do te mjere da se brinem za budući alzheimer. Al tad neću ni znat.
Kaj se tiče fizičke spreme, tu sam se ukrmio već neko vrijeme pa sam se uhvatio orbitreka 2 tjedna. Lagano ali sigurno crknem nakon svake seanse, ali i kile idu dolje.
Uglavnom, reao bih da sam se u zadnjih par god dost promjenio. Smatram da sam protratio 20-te na zajebavanje pa sad u 30-ima nadoknađujem. Može se. Samo bojim se da je dosta vas zapelo u tom nekom luzerskom mentalitetu. Što prije treba iz toga izaći i naći si neku svrhu. Inače život nema nekog smisla.
