Sekira u ovoj igri je jedno od retkih oruzja koje neka igra IKADA daje na samom startu, a da je toliko dobro da se koristi do samog kraja.
Sa njom obavezno poceti, ja pistolje uopste nisam koristio.
Ludwig's Holy Blade je kasnije preuzeo primat, ali sam za neke bosove i dalje koristio sekiru zbog neverovatnog raspona i brzine.
Ponekad po potrebi znao sam da mlatim Tonitrusom, ali retko.
I to bi bilo to, mislim da sam jedan od ekstremno retkih igraca koji je batalio vatreno oruzje u potpunosti.
Blood-starved Beast mi je pravila ubedljivo najvise problema, neviđeno iritantno stvorenje, uz nju Martyr Logarius.
A namucio sam se vise nego sto je trebalo sa Romom i finalna borba sa direktorom gerijatrije.
Sa druge strane Vicar Amelia ili Father Gascoigne pali su veoma brzo.
Amelia ima slaba kolena, snazna agresija bukvalno sumanut napad od starta i gotova je brzo.
Za popa postoje 2 strategije, u prvoj fazi ga rokas sa distance dok su između vas nadgrobni spomenici, a u drugoj kada ga preuzme nečastivi, kurvinski ga tuces ispod stepenica. Nije junacki al ko te pita posle.
Micolash nije bio toliko tezak koliko bizaran i cudan bos, istovremeno lud i simpatican, pa onda iritantan.
Za njega je kljuc strpljenje i mapiranje lavirinta.
Od svih borbi ova mi je bas ostala u memoriji kao vrlo neobicno iskustvo u pozitivnom smislu.
Celestial Emissary je bio toliko lagan da sam pomislio da je igra hakovana
Sajt koji mi je spasao zivot i otkrio beskrajne tajne ove igre.
https://www.bloodborne-wiki.com/p/bosses.html
