Evo Flipper i Marksman su me inspirirali da i ja napišem tekst o sebi, mada skroz drukčijeg tona i sadržaja. Ne počne negativno, ali definitivno tako završi. Zapravo nisam bija siguran oću li stavit ovde ili u temu za kukanje, ali ajde da krenem.
Počet ću od osnovne, pošto se prije toga sićam možda dva događaja. Mršav momak ošišan na onaj grozni lonac, s nula koordinacije. Sport i ja smo išli zajedno ka vino i rakija. Jednostavno nemojte. Meni gaming do šestog, sedmog razreda nije igra skoro nikakvu ulogu životu. Jedino šta bi ponekad otiša u Omiš u igraonu ili kod rođaka na GTA malo gazit i pucat ljude po gradu, i to je to. Toliko rijetko da je bilo zanemarivo. Znali smo i nekad u susida na PlayStation igrat MOH, ali ipak smo većinu vrimena provodili vani. Liti dane provodili u moru, večeri na klupi na plaži. I kad bi ostali bez ičega da rečemo jedni drugima, i dalje smo ostajali i buljili jedni u druge. Jednostavno tada nismo imali ništa drugo za radit. Zimi bi se danju ganjali, palili i raznosili stvari, radili utvrde, igrali se policajaca i lopova, grupa traži grupu, jedanput se i gađali psećim govnima. Iskreno tim zadnjim se ne ponosim, ali mladost ludost. Neću lagat, bilo je zabavno. Zimske večeri provodili doma uz televiziju. Ali kako je krenija peti razred, tu smo se već počeli puno manje družit. Kako sam se počea sramit svog anoreksičnog tila, više me nisi moga natirat da odem u more. Počea sam učit ka manijak, sve vrhunske ocjene u školi, pod cijenu svega ostalog. U to vrime počea "ozbiljni" vjeronauk u školi i ja krenija preispitivat neke stvari, s vremenom presta virovat u to sve. Doduše nikad nisam ni bija veliki vjernik. Uglavnom, dobijem ja kompjuter. Šesti razred mislim da je bija. Da, tek tad. I osim grafičke i monitora, to je isti kompjuter koji imam dan danas. I dalje nije bilo interneta. Svi ga u susjedstvu imaju osim moje kuće koja iz nekog razloga ne može, kažu nešto nije u redu s linijom ili šta ja znam. Ma ajde ne serite. Ali šta je tu je, još uvik se spajam na internet od susida jer mi nema druge. To jest, prelin sam da išta konkretno poduzmem. Ali da ja nastavim priču, s dolaskom kompjutera društveni život je spa na nulu. Da nisam iša u školu, ne bi ima skoro nikakvog kontakta s ljudima. Igrali su se uglavnom FPS-ovi, često isti po 30 puta. Škola-učenje-kompjuter-spavanje-ponovi. To mi je bija život neke 3 godine.
Sa srednjom je doša i internet. Aleluja! Čitav novi svit mogućnosti, ali meni je bilo prvo na listi otvorit Facebook profil. Doda odma sve iz novog razreda naravno, ma i svakoga čije sam ime zna, sasvim nebitno jesam li ja tu osobu ikad upozna u životu. Bilo je bitno samo pumpat brojeve. I dan danas me sram kad idem čitat svoje objave iz te prve godine na fejsu. Retardirane najblaže rečeno. Ne ne, za njih stvarno triba izmislit novu rič. U srednjoj nisam najbolje starta, ni šta se tiče učenja ni društva. Igre i internet su preuzeli, mada sam se vratija na to da litnje večeri provodim na klupi, ipak često misleći da bi mi bilo zabavnije doma. Ne znam, valjda sam osjeća nekakvu obvezu da ispunim dnevnu kvotu interakcije s drugim ljudima. Zašto? Ne bi zna reć. Već sam u osmom osnovne otkrija Gameplay, ali tek sam se dolaskom u srednju zaljubija u časopis. Mislim da sam se te godine i pridružija njihovom forumu, ali nažalost doša sam pred kraj njegovog životnog vijeka. Iste godine se pridružija Fallout Nexusu, znači jedine tri internet zajednice u kojima sam i danas aktivan započete u istoj godini. S tim da svi znamo da je Gameplay ekipa išla prvo na NextLevel, pa je to posta Reboot i sad ovaj forum. Ali Gameplay...dan kad bi uzea taj časopis bi mi često bija najbolji dan u misecu. Te su mi godine i objavili pismo, pa sam ih samo volija još više. Bila je to 2010., prvi srednje. Iz nekog razloga imam potrebu sad to pismo podijelit s vama.
Ah, Ti presveti časopisu. Drhtajući se budim iz sna i čekam, čekam da osvane taj dan izlaska novog broja Gameplaya pa da ko lud odjurim iz kuće u najbližu trafiku po vlastiti primjerak, spreman da zadavim prodavačicu ako mi kaže da ga nema. Čim ga ugledam,zgrabim ga željan novih recenzija ko beba sise, bacim 20 kn u prodavačicu i potrčim negdje da sjednem i napokon zavirim u taj djelić raja. Znam šta mislite, evo još jedan dupelizac sa svojim izlizanim pismom, zuri doma u komp i nada se da ćemo mu objavit pismo samo da bi se osjećao ko da je nekog briga za njega i njegove interese. E pa djelomično ste u pravu,ali neka ide u k**ac svak ko kaže da pretjerujem. Takvi nikad nisu i neće saznat kakav je to osjećaj kad napokon primiš novi broj GP-a u ruke. Pomirišeš ga prije nego što otvoriš, duboko udahneš i pripremiš se da ti ne bi oči ispale od uzbuđenja. Tada dođe taj trenutak,kad nakon mjesec dana čekanja napokon prođeš očima po sadržaju novog broja. Taj osjećaj ne bi ni Shakespeare mogao opisat jer je to nešto neusporedivo, nešto besprijekorno, savršeno. I odmah sljedeći moment poželiš da možeš vratit vrijeme i ponovo sve proživit ko neko malo derište koje bi još jedan đir na vrtuljku jer se tada osjećaš kao da si u bestežinskom stanju, u prisutnosti neke više sile. Eto to je meni Gameplay, sjaj u tami koji me vodi i pomaže mi da preživim još jedan dan unatoč svim govnima šta mi ih vjetar života baca u facu dok se spuštenog krova vozim autocestom za pakao.
Toliko mi je značija Gameplay. Drugi srednje, nova godina pred vratima. Svi idu negdi, ja nemam di. U zadnji tren pozovu me prijatelji iz ranog djetinjstva, plus par novih, u Solin na neki tulum. Može, ja kažem. Presritan. Opija se ka stoka, skinila mi neka ekipa gaće i gledala Shootera malog. Samo vi gledajte, ženska ekipa može i da dira. Nisu nažalost. Bar mi tako kažu. Ali ta noć označila je moj povratak u život i započela novu tradiciju, a ta ekipa su mi postali i još uvik jesu najbolji prijatelji. Braća. Počeli su izlasci i pijančevanje. Vikenda za sjećanje, ne sićam se nijednog. Nekad svaki vikend, nekad rjeđe. Ovisno o financijama i situaciji u školi. I tako se nastavilo kroz cilu srednju. Gaming je ima sve manju ulogu, uz iznimku par najdražih serijala (Mass Effect, Fallout i tada Call of Duty). Priko tjedna sam se zabavlja u razredu jer je bila odlična ekipa, a s učenjem se nisam previše opterećiva. Vikendi rezervirani za alkohol. Liti se još češće izlazilo, samo su dani znali bit dosadni. Ali to je bilo vrime moga života. Da mogu, zamrza bi vrime u četvrtom srednje i tamo osta do smrti, vječno s 18 godina. Sa ženama nikad sriće doduše. Uvik je falilo samopouzdanja, iako sam u drugom razredu počea vježbat i steka definiciju. Nije bilo bitno. U isto vrime presta rast. Nikad nisam biža od sukoba, ali kad triba prić ženskoj onda sam neviđena kukavica. U četvrtom se zaljubija u prijateljicu, i napokon reka sebi "dosta je bilo, bar jedanput u životu pokušaj nešto, riskiraj." I napravija to na najgori mogući način - priko fejsa. Znam, debil sam. Ishod negativan. Ali nije me bilo briga. Sve je to bilo prolazno i bija sam svjestan toga. "Bit će bolje," govorija bi sebi. "Ima vrimena." Bija sam više-manje sritna budala.
Srednja završila. Psihologija mi bila prvi izbor jer je jedino šta me zanima. Dobro, volija bi ja bit i pisac ili glumac, ali za to triba imat dara, za ovo drugo barem izgled. Ali ja nemam nijedno. S psihologijom je drukčije. Ka da imam šesto čulo, takoreć. Odlično procjenjujem ljude kad ih vidim, šta misle, šta osjećaju, govore li istinu. Uz dvi iznimke. Ne mogu sebe analizirat i sviđam li se nekoj curi samo ka prijatelj ili više. U te dvi situacije objektivnost mi je previše narušena za pouzdan zaključak. Ali sve ostalo rijetko krivo procijenim. I često uspješno iskorištavam. Ali nikad da svoje stanje uma i mane popravim, nego samo da tuđe iskoristim. Lažem, mažem, manipuliram, pretvaram se. A uvik za sitnice, nikad ništa bitno s tim nisam postiga, jer bitne stvari već zahtjevaju trud. U biti ni ne znam ko sam ja, sve ovisi di sam i s kim sam. Ovaj post je bez sumnje nešto najiskrenije šta je ikad izašlo iz mene. Ali uglavnom, eto to je nešto o čemu bi volija više učit, proučavat ljudski um i ponašanje. Ali jebiga. Kad biraš zabavu umisto rada, platiš. Nisam upa na psihologiju i završija na pravu. Ajme greške. Jedna od stvari koja me privukla ovom faksu, a to su neobavezna predavanja, to je zapravo ispala jedna od najgorih stvari. Ne želim bit doma, ali neda mi se dizat i ić na faks kad ne moram. Ionako će tamo bit samo oni šta bi stvarno učili. Tako da društveni život opet otiša u minus. Drugi prijatelji pet puta tjedno po fakultetima, uče, rade zadatke. Nemam s kim bit, jedino vikendom. Meni je nevolja jedino za vrime ispitnih rokova, ali tada ne postojim. Niti me vidit ni čut, nedostupan za vanjski svit. Ostatak godine ubitačna dosada. Jedino ta tradicija novogodišnje noći, o svakoj bi moga napisat poseban tekst. Ali bar se spomenuti trud za vrime rokova isplatija. Prva godina krenila relativno dobro, ali onda došla zloglasna druga i tu zastoj. Evo je pokušavam proć po drugi put. Ne ide nikako. Znači lani prvo to sranje s faksom, još jedna ljubavna nevolja i vrlo nesritna operacija koja će imat doživotan i ne baš zanemariv utjecat na mene. U negativnom smislu, je li. Spominja sam to već na Rebootu, pa ako se ko sića. Ne želim opet ulazit u detalje ovde. Ukratko, najgora godina u životu. Ali opet ja sebi: "bit će bolje. Ima vrimena".
2015. počela dosadno, još dosadnije nego prošla. Jedino sam priko lita iša radit, šta je bila lipa promjena. Upozna fantastičnu curu, ali ima momka. Pa naravno. Nema veze, bit će bolje. Samo šta neće. I evo tek sad počinje pravo kukanje. Već su mi u zadnjih par godina mater i prijatelj po jedanput spomenili da imam rupu u kosi na tjemenu. Ali mater sve uvik preuveličava, a prijatelji su tu da zajebavaju. Nisam se uopće obazira. Ali onda prije neka dva miseca, sidim ja na kompjuteru i dođe ćaća iza mene. "Ajme vidi ti rupe u kosi ovde zada." A ovo je čovik koji je 10 minuta tražija ključeve koji su mu bili u ruci, čovik koji jednom nije primjetija da sam otiša u Rijeku na dva dana. Odma sam da je sranje, trčim u wc, vatam ogledalo kad ono rupetina. I sa strana isto. Deset dana sam ja bija u teškoj depresiji, jedva se mica iz kreveta, izgubija sigurno pet kila. Meni da se ovo dešava, koji sam inače ekstra osjetljiv na svoj izgled? Auf. Malo nakon izlaska iz te teške depresije otišli mi klub i nakon dugo, dugo vrimena slikalo nas s onim profesionalnim fotoaparatom i stavilo na internet. Nevjerojatno kako se to namisti. Na slici se tek vidi koliko mi je i sprida otišlo. Idem ja provjerit je li to samo to fotografije ili je zapravo. Naravno, ovo drugo je. Jedna od stvari koju ne primjetiš, ali jednom kad primjetiš onda više ne možeš ne vidit. Vraćam se slikama starima 2-3 godine i već se tamo nazire. Na nekim poprilično očito, toliko da se zapitam šta nije u redu s mojim očima. Ali jednostavno sam takav, ako se baš ne fokusiram na nešto onda neću vidit, a i moje pamćenje vizualnog, nekih detalja je nikakvo. Da mi sad dođe crtač, ja mu ne bi moga vlastitu mater opisat. Crna kosa, to je sve šta znam reć. Uglavnom, prva pomisao mi je bila da se ne mučim s tim kad ću i kako oćelavit, nego da se sam obrijem i jednostavno naviknem na to. Dobra ideja u teoriji. Samo šta sam ja blidi lik od 180cm, okrugle face, poveće glave koja je, na temelju mog opsežnog ispipivanja, najnepravilnijeg, najasimetričnijeg oblika koji ste ikad vidili, s pustim udubinama s jedne strane, izbočini po sredini. Znači doslovno sam jedna od najgorih osoba za oćelavit. Jebeni Murphyev zakon.
Preuveličavaš, većina govori. Ima i gorih stvar, kažu oni. Nikad nisam shvaća taj način razmišljanja di nešto nije tako loše, samo zato jer bi moglo bit i gore. Ali kad se radi o tvom vlastitom životu, sve šta ima doživotni utjecaj je ekstremno bitno. Da to čuješ za nekog drugoga, reka bi pa ajd sranje je ali to je samo kosa. Drukčije je kad se o tebi radi. Više te ta vijest dirne nego 200 poginulih u nekoj nesreći na drugom kraju svita. I to je normalno, jednostavno je tako. Ali ne radi se više ni samo o kosi ovde. Svi mi imamo neki plan, neku sliku o svojoj budućnosti. I iako vrlo dobro znamo da život nije briga za naše planove, mi u biti ne shvaćamo značenje toga, ne osjećamo to nego je više nekakav apstraktan pojam. Ali onda se nešto ovakvo dogodi i pošalje ti jasnu poruku: "život neće ić onako kako si ti planira." Onda zapravo osjetiš koliko je život i sve u njemu krhko. I tek onda shvatiš koliko su ti vridne neke stvari koje si prije uzima zdravo za gotovo. Tako da sam naučija bitnu lekciju ovde. I mada se u mom slučaju ne radi o bolesti, ono "zdrav čovik ima miljun želja, bolestan samo jednu" je bolno istinito. Prije da ste mi dali jednu želju, reka bi da želim dobit na lotu. Sad da me pitate, reka bi da želim dobit na lotu. Šta će ti kosa kad imaš 100 miljuna eura? Ali nažalost, ja nisam u takvoj situaciji. Ja sam lik ionako niskog samopouzdanja, iz niže srednje
klase, s faksom koji najvjerojatnije ne vodi nigdi.
Svako malo se oraspoložim i pomislim "ma ajde nije sve tako crno" i onda se pogledam u ogledalo ili opipam ove kvrge na glavi i rasploženje opet padne. Oduvik se često gubim u mislima, ali uglavnom sa glupim smiješkom na licu. Sad kad razmišljam izgledam ka smrt na dopustu. Moram uvik radit nešto zanimljivo, jer čim krenem s nečim dosadnim (npr. učenjem) odma se satima izgubim u crnim mislima. Jel mi ovo sad život? Svakodnevno brojanje dlaka na glavi i borba protiv vremena, borba koju ću kad-tad bez sumnje izgubit? A donedavno mi najveći problem bija kad ću uzet sebi auto. Najbolje godine po više toga izgleda da su iza mene, a šta sam napravija? Ništa. Evo će 21 godina, a nijedna prava veza, ništa vridno spomena. Najponosniji moment mog života je kazneno djelo, i to ne baš zanemarivo. Dobro, s obzirom na količinu vještine, hrabrosti i sriće koja je tribala za provedbu, i imam razloga bit ponosan. Ali svejedno je tužno. I eto. Više ne mogu govorit "bit će bolje" ili "ima vrimena". Kose će bit sve manje, obveze sve veće. U jednom trenu slika budućnosti mi je postala puno tmurnija, a optimizam se spustija na minimum. To ti je život.
