Zero ali s ljudima je sve veći smor izaći na kraj
A mene su prozivali divljakušom što živim u šumi sa psom, i kopam vrt i kradem drva po šumi. Zato što i jesam divljakuša.
Riskirala bi napad medvjeda ili lisice ili svizca ili divlje svinje svaki dan dok trčim šumom sa pilom u ruci jer sa životinjom bar znam na čemu sam. Sa ljudima nikad neznaš.
Ako vidim medvjeda znam koje su mi opcije, ako vidim random lika u gradu po noći koji mi prilazi ubrzanom korakom sa rukom u đepu neznam jel češe jaja, jel ima nož, jel će me opljačkat ili zaklat ili će me pitat tri kune za taksi ili koliko je sati. Opcije su bezbrojne.
Nisam se odrekla civilizacije skroz jer to je nemoguće, i ne mrzim ljude ali naučila sam da je puno bolje za moju psihu kada sam daleko od masa ljudi i betona grada sa jako malom količinom prijatelja s kojima djelim slične stavove.
Edit: i možda zato jer nemam više 20 godina i bole me kosti kad okrene na jugo 🥲
