Znači jučer situacija, dolaze novi susjedi u inspekciju njihove kuće i ponude da mi vrate 30 deka kave i kruh. I sad ja gledam bljedo koji k ništa mi nije jasno, prvo kao da uzmem jer sam jednom skuhala kavu njihovim radnicima i jednom dala kruha njihovim radnicima, drugo, da to više ne radim. Netko im je rekao valjda da sam i dala pit i jest.
Dakle krv mi je proključala. Ljudi radili na 49 u hladu, dva puta su ih ostavili bez kombija i tu ti treba auto da dođeš do trgovine, i pitali me jednom za kavu i jednom za malo kruha da mogu marendat. Što, da odbijem gladne ili žedne ljude? Koji vrag se događa? Jesam ja nenormalna ili što?
Nije da sad serem jer sam seljak sa sela, ali ta gradska gospoda se moraju malo spustit na zemlju, ovo nije stan gdje 30 godina živiš u zgradi i niti neznaš tko živi preko puta, kamoli nešto drugo, ovdje si, vjerovali ili ne, ljudi uskaču kako mogu ako im treba nešto.
Uostalom, dala sam svoje i ne vidim u čemu je problem. A i neće mi nitko govorit kome ću dat vlastitu hranu ili vodu ili sok. Jebeni bare minimum ko ljudsko biće je da doslovno svojoj vrsti daš vode i hrane ako imaš.
Brine ih moja kava i kruh, a ne brine ih kile i kile smeća, limenki, cerada, kartona, stiropora koju bura svaki put raspuše sa njihovog gradilišta iza u moj vrt i po pola kilometra po ostaloj šumi. Jebote prioriteti.
Neznaju oni što je fizički rad izgleda, niti što je taj isti rad na +47 na suncu.
