BioShock Infinite gotov. Sad kad se sve sleglo, da malo napišem dojmove. Prvi Bioshock je bila interesantan slučaj za mene. Sićam se da sam hvalija atmosferu, koncept, Rapture i Ryana te njihovu pozadinu, ali da mi je masu smeta nedostatak konkretnih događaja i pogotovo prave interakcije s drugim likovima. Sve skupa mi je igra bila ok ali ništa posebno, međutim nakon nekog vrimena sam skužija da su te pozitivne strane ostavile stvarno jak utisak na mene, kako malo koja igra je. Duja je unaprijedila gameplay, radnja mi je u jednu ruku bila zanimljivija i njen kraj mi je bolje lega, ali opet nekako nije bila posebna ka jedinica, nije imala "ono nešto."
I onda sam vidija da Infinite napušta Rapture koji me toliko oduševljava, tako da sam ka netko ko nije inače fan onako šarolikih settinga bija skeptičan i tribalo mi je dugo da ga krenem igrat. Na kraju mi ispala najdraža igra u serijalu.
Prvo i osnovno, ono šta je mi je bila daleko najveća zamjerka jedinici - interakcija protagonista s drugim likovima, tj nedostatak iste. Infinite ne samo da ima poprilično dobro okarakteriziranog i odglumljenog protagonista, nego skoro cilo vrime ima i isto tako dobro odrađenu partnericu. Ekstremno volim kad u igrama imam nekakvog companiona koji nije tu samo da mi pomaže u bitkama, nego da cilo vrime razvijam odnos s njim/njom. Da dok prolazim kroz svit i priču konstantno imam nekog s kim moj lik stvarno dijeli to iskustvo i da komentiraju i reagiraju na sve šta se oko njih događa. Kad su ti dijalozi i cili odnos dobro napisani i odglumljeni, ka šta ovde velikom većinom jesu, i bez obzira šta igram iz prvog lica imam osjećaj da igram s pravim likom, osobom a ne samo nekakvim hodajućim oružjem. I to igra ooogromnu ulogu u uživljavanju u priču i sve šta se događa.
A ta priča je ovde isto jebeno impresivna. Ne znam kad sam zadnji bija ovako konstantno fasciniran razvojem situacije kroz igru. I to prije nego šta je doša kraj, prije nego šta sam skužija značenje svega. Uspili su izvest da ti cilo vrime neke stvari budu pod upitnikom, poput Lutece blizanaca koji su oduševljavali i intrigirali svakom svojom pojavom, zapravo mi vrlo brzo postali jedni od najboljih sporednih likova ikad u igrama. I onda ima puno stvari koje dok igraš shvaćaš na jedan način, imaš puste dnevnike koje pričaju svoje priče, i sve je to i u trenutku zanimljivo. A onda igra završi i dobiješ totalno novu perspektivu na dosta toga, uviđaš poveznice i značenja koja prethodno nisi skužija i sve postaje dvostruko impresivnije.
Šta se tiče same Columbie, isto nisam očekiva da ću bit ovako očaran tim gradom. Prvo pozadina, te političke i društvene teme religije, ekstremizma, patriotizma, rasizma, slobode i druge su poprilično dobro prikazane kroz ovo misto i njegovo stanovništvo. Prvi Bioshock je u tom području bija fokusiraniji i možda kvalitetnije odrađen, ali i Infinite se slobodno može pohvalit svojom tematskim bogatstvom. Ista stvar s atmosferom. Dolazak u Columbiu možda nije baš na razini prvog pogleda na Rapture, ali bome nije ni daleko iza.
Po raznovrsnosti lokacija, broju skrinšot momenata i prizora možda bi čak stavija Columbiju ispred Rapturea. A muzika...nemam riči. Šta originalni OST, šta licencirana muzika skroz različitih žanrova, sve je tako dobro upotrebljeno. Ne samo da nevjerojatno pridonosi atmosferi i određenim scenama, nego su čak i ukomponirali muziku u priču. Ne, čitava prezentacija u ovoj igri je genijalna, apsolutno genijalna. Među najboljima ikad, trnci su me prolazili u više navrata.
A zadnjih 20 minuta glavne igre, sve od neočekivanog ali itekako dobrodošlog povratka u Rapture pa sve do kraja, doslovno sam igra otvorenih usta. Prethodno sam već zna da postoji neki veliki twist na kraju i odma sam bija pretpostavija da je Elizabeth Bookerova kći i potencijalno da je Booker zapravo Comstock tako da mi to nije bilo iznenađenje, ali detalji, sve ostalo i kako je izvedeno...chills.
Zapravo iznenadilo me koliko daleko je serijal otiša u SF/fantasy vode. Naravno i prve dvi igre su bile itekako fantastične, ali istovremeno nekako i prizemljene. Nisam siguran kako da to objasnim. Jednostavno je otišlo iz teškog SF-a u jebeno teški SF ali je tako dobro izvedeno da funkcionira. Da bi neke stvari u priči funkcionirale, pisci imaju svoj set pravila i dokle god ih se prati, priča ima smisla. To je opasna linija i može se lako zeznit i sve raspast, ali mislim da su ovde više-manje uspili. Ali zato triba sve živo u igri istražit, nać svaki voxophone, obraćat pozornost na svaki dijelić priče. Inače...
To je šta se tiče glavne priče. Jer nakon malo razmišljanja sam bija siguran da sam tu sve pohvata, a onda je doša kraj prve epizode Burial at Sea i tek sam onda osta zbunjen. Malo sam gugla objašnjenja i opet se može s dodatnim pravilima uvedenim u samom DLC-u donekle objasnit, ali jednostavno sam dojma da nije elegantno izvedeno ka plot glavne igre. Ali osim toga, obe epizode BaS su također odlične. Pogotovo uvodi u obe epizode i kraj druge koji sve povezuje. I još jednom, ajme kakva prezentacija. Muzika, vizuali, atmosfera, voice acting, efekti...sve je tako nevjerojatno dobro.
Jedini aspekt u kojem me igra nije pretjerano oduševila je gameplay. Nije da je loš, dovoljno je zabavan i služi svrsi ali moglo je i bolje. Pogotovo to mislim nakon šta sam pogleda ovaj video:
https://www.youtube.com/watch?v=muJYTeQlvC4
Borba tu izgleda puno zabavnije i dinamičnije. Čak i sama Columbia, koja je impresivna i u finalnom produktu, pari da je bila još bolja u ranijoj verziji koja je iz nekog razloga downgradeana. Koliko god mi se svidila igra, malo je razočaravajuće kad vidiš da je moglo čak i bolje u nekim stvarima. Ne znam je li problem bija u rokovima, optimizaciji ili nečem trećem, ali u svakom slučaju je šteta.
Uglavnom, ovo je druga igra iz 2013. koju sam odigra ovaj misec. Obe imaju sličan odnos dvoje glavnih likova, u obe Troy Baker daje glas protagonistu (btw sad i službeno moj najdraži voice actor) i obe igre su prominile moju Top 10 listu igara. Dobar misec.
