Ok više da se i ja raspišem. Najlakše mi je počet od tehničkog dijela jer je praktički savršen. Ova razina ispoliranosti, ovakva grafika, zvuk i animacije su svit za sebe. Nikakav bug nisam susrea u 30 ili koliko već sati sam napunija.
Gameplay nije napravija neki sad revolucionarni pomak od jedinice ali to nije bilo ni potrebno jer već je tamo bija fantastičan. Par elemenata šta su dodali ipak čini razliku i to stvarno budu neviđeno živopisni sukobi. Umra sam i ubija na 100 različitih načina tokom igre, a svako malo se dogodi neka situacija za koju je teško povirovat da nije skriptirani moment nego samo regularni gameplay. I kad se to još iskombinira sa stvarno skriptiranim događajima i često neprimjetnim tranzicijama u cutscenes, doslovno imam osjećaj da igram film. Imam doduše dvi kritike na borbu, a to je samo jedna stealth kill animacija. Šta mi nije nikako jasno s obzirom na nevjerojatan broj varijacija u izravnoj borbi. Druga kritika je na šemu s imenima, šta je vrhunska ideja koja malo pati jer se nisu pobrinili da se imena puno ne ponavljaju. Previše sam Ethana i Skylara potamanija.
Atmosfera ubija, a tu veliku ulogu igra muzika koja potpuno zvuči ka TLOU koji znamo i volimo, a opet savršeno odgovara mračnijem tonu ove igre. Koliko je Santaolalla diga emocije, pa napetost i nervozu u nekim momentima, to zaslužuje samo riječi hvale. Dizajn okoliša mi malo varira doduše. Ima ih fantastičnih a i par šta su mi malo bland. I malo je previše potpuno mračnih područja za moj ukus, mislija sam da će mi vid otić u ovih nekoliko dana. Santa Barbara također iz nekog razloga izgleda grafički manje impresivno od ostatka igre.
S gameplay perspektive, nije mi baš lega ni ono ka otvorenije područje na dolasku u Seattle. Koliko god da imam neki fetiš na jahanje konja u igrama, ono mi je jednostavno bilo preotvoreno za ovaj naslov i uplašija sam da će takvih područja bit tokom cile igre, ali fala bogu pa to nisu napravili. Ali bilo je i stvarno odličnih lokacija, većinom na Abby strani priče. Onaj dio s mostovima između zgrada mi je bija genijalan, mada i nije baš u TLOU duhu. Bilo je tu i drugih segmenata koji više pripadaju u Uncharted nego u ovaj serijal, ali svejedno su mi se svidili.
Ali ono o čemu stvarno želim pisat je priča. Gledajući malo ovde i po ostatku interneta nakon prelaska, ne pamtim kad je zadnji put neka igra ovoliko podilila fanbase. Izgleda mi da je za većinu love or hate odnos i ja nasreću spadam u prvu kategoriju. Tri sam si stvari slučajno spojla prije igranja: da Joel umre pri početku, da dio vrimena igramo s njegovom ubojicom i da Ellie u jednom trenu piva Take on me. Za to zadnje mi je najviše ža jer sam očekiva da Joel umre tokom igre ali nisam očekiva čut obradu jedne od svojih najdražih pisama, to bi lipo iznenađenje.
Ali unatoč tome šta sam zna Joelova smrt dolazi, tako su to efektivno odradili da mi je svejedno puls ubrza kad je upucan i dok je Ellie ležala moleći, nemoćna da ga spasi. Napetost je bila opipljiva bogami. Vidija sam da se neki žale da je nekarakteristično od Joela da onako pokaže povjerenje neznanki, ali ne znam to je onaj čovik koji je više puta virova Henryju i ovo je još nakon 4 godine relativno mirnog života, očekivano je da čovik spusti gard tako da je za mene to skroz funkcioniralo. Međutim nisam bija siguran šta mislit o samoj činjenici da smo tako rano izgubili jednog od najboljih likova, a time i jedan od najboljih odnosa u gamingu. Ali bar i Ellie i ja ka igrač u tom imamo jaku motivaciju za dalje, jer sam se stvarno nada da ću imat priliku ubit Abby i veselija sam se tom momentu.
Jer odnos između Ellie i Dine nije loše odrađen, ali već u samom startu teen romansa nema istu snagu ka otac/kćer dinamika, tako da mi ni oni dvoje, ni Abby i Owen u totalu nisu imali neki bitan efekt, iako su pružili stvarno dobrih scena. Uvjerljivi su to likovi, samo me nije bilo previše briga. Jessie isto tako, simpatičan, a i Owen mi se sviđa ali ono. Iskreno najbolji dijelovi igre su na početku i kraju, te oni flashbackovi s Joelom i Ellie. Dio u muzeju i pogotovo ona scena u kapsuli je jedan od najboljih, ako ne i najbolji, moment svoje vrste u igrama. Savršeno nešto, to su bile suze br. 1.
Inače iznenadilo me koliko kasno je krenija Abby dio priče, mislija da sam da ćemo ić naprid nazad između njih dvi i možda bi mi bilo draže tako. Možda bi i preferira upoznat Owena i druge likove prije nego šta sam zna kako završavaju, to bi dodalo na napetosti ali i ovo je interesantan pristup koji zapravo više pokazuje kako svi ti ljudi koje ubijemo imaju svoje živote i probleme i motivacije i sve to skupa. Naravno bilo je očito odma šta pokušavaju od momenta kad su nam dali da igramo s Abby. Da vidimo njenu stranu priče i razumimo njenu perspektivu, ka i Fireflya u jedinici, mada sam ja i na kraju prve igre ima razumijevanja za obe strane.
I onda nakon milijun igara, filmova i knjiga naravno da ćeš odma skužit određene alate, sve od spašavanja zebre, pokazivanja odnosa s ocem, igranja s psom, do pomaganja Yari i Lev/Lily - sve očiti pokušaji da se povuču paralele između Abby i Ellie i stvore suosjećanje za Abby. I dobar dio vrimena sam se mislija "vidim šta radite i ne uspijeva vam". Razumim je i zapravo ne krivim jer trenutno i samo ka igrač želim šta je i ona tila, ali i dalje to želim. Oću da umre i gotovo.
Sve do negdi pred kraj njene priče. Neću reć da sam je zavolija, ali je hejt jednostavno nesta u nekom trenu. I onda sam mislija da je ubila Tommya, opet opravdano, ali se hejt svejedno nakratko vratija i u borbi protiv Ellie sam čak pustija da me namjerno ubije, čisto za slučaj da ne dobijem vidit taj scenarij posli u igri. E tad se događa po meni prijelomna točka njenog lika.
Jer odma u sceni kad je ubila Joela moglo joj se vidit na faci da nije rezultiralo osjećajem zadovoljstva ili olakšanja kojem se nadala. I otad nadalje vidimo da joj ni noćne more ne staju sve do amo reć iskupljujućeg momenta kad spasi Yaru i Leva, šta i sama priznaje da napola radi i zato da sebi rastereti malo dušu. Sve više okreće leđa starom životu do momenta kad nađe prijatelje mrtve i onako opet bijesna odlazi po osvetu. Šta me opet dovodi do te prijelomne točke kad skoro zakolje trudnicu i kako ja to vidim, tek u tom trenu vidi šta je postala, vidi sebe u Ellie i svaća da joj osveta ništa nije donila prvi put te donese odluku da prekine taj ciklus, tu i tada. Ostavlja to iza sebe i odlazi s Lev u neko bolje sutra.
Ali Ellie nije dobila priliku za takvu realizaciju, ona jednostavno nije uspila u svojoj misiji. I onda onaj cili dio na farmi je bija više ka da gledam dobar film nego igru. I tu su me prvi put prevarili jer je onaj moment na traktoru bome parija ka da će igra tu završit, šta bi mi bija totalni antiklimaks. Srića pa se nastavilo i onaj Ellien PTSD i sve odrađeno vrhunski. Na prvu mi je Tommyjevo ponašanje u tom dijelu bilo van karaktera, ali kad razmisliš čovik je u svom pohodu izgubija i ženu i osta invalid a nije uspija osvetit brata, naravno da će bit ogorčen i da ne može to samo tako pustit.
A ne može još ni Ellie. Makar za razliku od početka igre kad je krenila u Seattle, ovde nema one bijesne odlučnosti. Tako da stvarno mislim da u tom momentu uopće nije više bilo o osveti, nego je trebala ono šta sam čak i ja ka igrač tija - zaključak. Šta se i vidi kasnije kad nađe Abby polumrtvu na stupu, pa čak i kad opet vidi pretučenog Joela i krene na nju. Nema tu neke mržnje ili bijesa više, radi to jer osjeća da mora, jer misli da će tako slike u glavi otić. I tek kad ima Abbyin život u rukama, kad ima opet moć, sad ona donosi odluku da to prekine. Ali tek sa predzadnjom scenom igre njen kratki flashback na Joela na trijemu dobiva smisao. Ellie nije izgubila samo Joela već i šansu da mu oprosti i sad cilo vrime sama sebi ne može oprostit. Sve do momenta dok joj se ne pruži nova prilika za oprost, ovaj put Abby, barem dovoljno da je poštedi. I ona konačno svaća u kakvom su krugu obe bile zapele. I s tim činom je napokon slobodna, napokon i ona i ja ka igrač imamo zaključak.
I sam kraj volim jer je otvoren interpretaciji, ka šta u prvoj igri nismo znali je li Ellie povirovala Joelu i oće li imat happy ever after ili im je odnos osuđen na propast. Ovde isto tako možemo gledat na kraj skroz pesimistično - Ellie se ostvarija najveći strah i ostala je potpuno sama, čak ni gitaru više ne može svirat, izgubila je doslovno sve. Ili ostavljanje gitare simbolizira ostavljanje prošlosti iza sebe i napokon nastavlja dalje sa životom, možda se čak i vraća u Jackson. Pročita sam nakon prelaska neku teoriju o leptirici na gitari i Dininoj narukvici koju Ellie nosi u zadnjoj sceni koja podupire ovu optimističniju varijantu i kojoj sam i ja više sklon. Jer po meni ova priča o osveti koliko je i o opraštanju.
Ali stvarno je nevjerojatno šta su uspili postić. Od toga da mrzin Abby do toga da mi je u onoj genijalnoj zadnjoj borbi mučno borit se protiv nje i navijam da obe prežive. A zna sam da to rade, zna sam svaku foru koju su iskoristili da me do toga dovedu i svejedno je upalilo. Ka da gledaš mađioničara kako izvodi trik koji znaš i opet ostaneš zatečen na kraju jer je tako dobro izveden. Od karakterizacija preko glasovne glume i režije do facijalnih ekspresija i muzike - sve je tako pogođeno i smisleno.
I moram dodat da je me svaki flashback s Joelom natira da iznova skužim koliko zapravo volim tog lika, koliko mi jebeno fali i koliko bi najradije zaplaka svaki put kad se pojavi na ekranu. Šta je ogromnim dijelom zaslužan Troy Baker, čovik je jednostavno genijalan u ulozi. Mislim svi su u ovoj igri, ali Joel će uvik imat posebno misto za mene.
E sad da mogu na neki način izminit ovu igru, vjerojatno bi skratija neke dionice da poboljšam pacing, pogotovo na Ellie strani priče. Jer ti neki segmenti su se odugovlačili, a onda je npr Santa Barbara na kraju bila malo zbrzana. Možda bi radije da je radnja tekla: prvi dan - Ellie pa Abby perspektiva, drugi dan...ali za to nisam siguran. Siguran sam da bi ubacija još jedan flashback s malom Ellie i Joelom da odmorimo od svog ostalog užasa. I sve skupa samo 2-3 minute momenata di Lev i Abby više oplakuju ili bar spominju Yaru/Owena i druge jer s obzirom koliko se igra bavi temom gubitka, preko tih nekih smrti se prebrzo prešlo. Smanjia bi količinu prepada na ulasku u prostoriju, ka i blokiranih/zaključanih vrata.
Ima tu i nekih drugih sitnica koje bi se dale poboljšat, ali bez obzira na to ovo je nevjerojatna igra koji mi postaje sve bolja šta više razmišljam o njoj. 3-4 puta sam pustija suzu, bija potresen, nervozan i šta sve ne. A to vrlo, vrlo malo igara uspije i bojim se da još dugo vrimena neću igrat nešto ovako efektivno. A u isto vrime razumim zašto se tolikima ne sviđa ovaj smjer radnje i mislim da je čak i Druckmannu to bilo otpočetka jasno. Mislim da bi i ja volija da smo dobili još jednu avanturu s Joelom i Ellie jer ih toliko volim zajedno, a da su ostavili ovu priču za treći nastavak. Ali i ovako je to za mene jedno remek djelo koje na puno načina može stajat bok uz bok s prvim dijelom.
