Pricamo o dobrim igrama, ali za konacni sud tu treba mnogo vise.
Recimo ona scena sa Lenijem ili na kraju sa konjem, pa sve oko Artura, poslednje jahanje i ona muzika, gomila drugih nezaboravnih momenata.
To su sve neke duboke emocije.
Red Baron i njegove odluke u Wiceru takodje ili kada Aloy otkriva istinu o Elizabet i samom projektu.
Toga nema u Eldenu, iako ga ja volim i smatram vrhunskom igrom.
Medjutim ako su emocije mrtve, a tu ne mislim na to sto popizdis zbog frustracije, onda tu nemas ono glavno sto neku igru cini drugacijom od ostalih.
Evo jos jedan primer, Geraltovo pijanstvo sa kolegama i oblacenje u Jeniferine haljine.
Naprosto, dodju ti neki momenti kada stanes sa igrom i kazes jbt, ovo sad izlazi iz nekih okvira gejminga, vise je neko posebno, duhovno iskustvo.
Nekada to moze da bude komicno, nekada tragicno, a ponekada ne znas kako bi to kategorisao.
Kada je identifikacija fiktivnim likom tako snazna i ziva, znas da si na dobrom putu.
Evo jos jedan primer.
Imam prijatelja koji nikako da se primi na gow 4.
Krene, pa stane nesto ne ide .
A znam da mu taj zanr lezi.
Problem je pocetak igre i sama tema, njemu je zena umrla od raka i ima malog sina tih godina.
Dugo je bio nesvestan toga, sve dok se jednog dana nije otvorio, rasplakao i tek tada je sam sebi dao zadatak da mu prelazak bude njegov licni put iceljenja ili oprostaja kako god.
Ta igra ga je vratila na kolosek, emotivno i mentalno.
E to su te posebne emocije koje nesto cine drugacijim i posebnim.
Elden Ring je sjajan, ali ne dobacuje u te posebne dimenzije, niti ima taj potencijal, niti je pravljen za to.
