Moram se nadovezat na ovo. Ne mogu reći da volim Tottija, jednostavno mi nikad nije legao jer jednostavno nisam imao nikad nikakve simpatije prema Romi, ali čovjek je bio jedan od posljednjih bastiona nogometa kakvog sam zavolio još od malih nogu. Čak i kada ga ne voliš osjetiš njegovu prisutnost na terenu i kolika je ikonetina i apsolutno je jasan njegov status božanstva kako u Rimu tako i šire.
To je to, nakon što su otišli Inzaghi, Del Piero, Di Natale i Toni, prekrižili smo i Tottija. Svi legendarni talijanski napadači su sada uspomena. :(
I da, kada su već spomenuti, jasno je da i pozdravi idu navedenima. Lahm je u svom zenitu možda bio i najbolji desni bek u nogometu uopće, a Bayern mi je sve samo ne nešto posebno drag klub. Xabi Alonso je imao zanimljivu putanju kod mene osobno. U Liverpoolu sam ga obožavao, u Realu mi je nekako pao u sporedni plan, a odlaksom u opet taj Bayern me nije toliko osvojio svojim igrama i to što je u Bayernu koliko si je stvorio imidž zgodnog/macho/šmeker muškarca, kako na terenu tako van njega.
Što se Terrya tiče, neznam dal sam se trebao zabrinuti ili biti ponosan kada mi je majka prilikom gledanja neke utakmice Chelseaja izjavila "ma neka pričaju o njemu šta hoće, šarmantan je vrag ovaj Terry". Oprostio bi ti mama. I to je valjda dovoljan pokazatelj što mislim o toj mrcini.
