Stariji će reć da je zlatno doba bilo 70-te, još stariji 50-te i 60-te.
Nostalgija je strašna stvar :)
A najbolje je kaj ne možeš bit objektivan i reć. Vode te emocije, odrastanje, sazrijevanje, te najgore od svega, očekivanja.
Očekivanja mogu film uništiti, ali ga mogu učiniti i totalnim iznenađenjem.
Zadnji primjer je Chappie. Da nisam očekivao totalno sranje, možda bi mi bio tak-tak, a ovako mi je totalno ugodno iznenađenje budući da ga je kritika apsolutno sasjekla.
A kaj se tiče nostalgije i da su filmovi nekad bili bolji, ne može se to empirijski dokazati. Bio si mlađi. VCR je bio ludilo kad je izašao, videoteke, telka, kino... Nije bilo zasićenja tržišta. Danas je previše toga dostupno.
Isto tako, da pola tih filmova iz 90tih za koje smatraš da su bili fantastični pogledaš sada po prvi puta, bili bi ti sasvim drugačiji nego tada (ili sada uz ponovno gledanje jer i dalje to nije čisto gledanje, već prisjećanje). Nastavak je bilo i onda, blesavih filmova je bilo i onda.
Ima i danas itekako odličnih, odličnih ostvarenja.
Europski filmovi su oduvijek imali dragulje. Azijski također. Nisu se oni sada uzdigli. Kurosawa je bio majstor od zanata još davno, davno.
I nije mi namjera pljuvati ili omalovažavati ikoga, dapače, sasvim suprotno. I ja sam totalni filmofil (i serijofil, kad smo kod toga), samo pokušavam ne upast u zamku nostalgije. Jer sada u svojim godinama (35+), sve više kad pričam sa frendovima, svi su počeli sa spikom danas ništa ne valja, mjuza, filmovi, ništa. Sve je onda bilo bolje :) Pa ih pokušavam osvjestiti :)
