Ne sjećam se tko je koga, možda je on i mene ali nakon što sam ja otišla u kadrovsku kod frendice i pitala ju tko radi tamo, znala sam ime ali ne prezime a htjela sam ga dodat na fejs jer ne pada mi napamet raspravljat o tim stvarima na poslu pred drugima jer to su moja posla a i ne želim govorkanja okolo.
A i slobodno vrijeme mi je bilo jako limitirano, a i osoba sam da ono što želim, za tim i idem dok ne dobijem, a najgore što se moglo desit je da me odbije dodat na fejs. Ja sam detektirala "nešto" iz naših interakcija, ali kao što sam napisala prije, jako je chill i kako je normalno ljudsko biće, bilo mi je čudno da odmah ne pita za broj/face jer to je bila "normalna" reakcija 98% muških s posla, nije da se hvalim ali nisam za bacit i nikad nisam imala problema u tom području za nać nekoga, bio je problem nać normalnog čovjeka (po mom standardu normalnosti)
I zaintrigiralo me jer je gospodin čovjek. Zvuči retardirano ali kad radiš sa ljudima koji doslovno zavijaju kad prođe ženska koja im se sviđa…. ono.
Ali činjenica je da smo oboje iz malih sela na suprotnim krajevima hrvatske, i da nismo otišli iz njih ne da se nebi upoznali, nego garantirano ni ja ni on nebi bili s nikim u nikakvom braku ili vezi jer i njegov i moj dating pool u našim selima se sastoji od 60+ i malene dječice, kao i u svakom malom selu.
Osim ako se ne krećeš izvan tih malih sredina.
Izađite više iz tih comfort zona, tamo se događaju čuda. Nećete nikoga nać sjedeć na turniru iz nogometa u selu u kojem živite 40 godina, ili u lokalnoj birtiji.
Znam da je strašljivo, ali probajte se gurat van comfort zone što više.
