Raziel
Slazem se i nikako mi nema smisla. Ljudi cesto kukaju na odredjene igre onako vodjeni nekim nagonom čopora, a stvarnost je cesto suprotna.
Navescu 2 primera koja se mene dotiču.
Prvi je pre svega Days Gone.
Aposlutno fantasticna igra koju sam u pocetku izbegavao jer sam mislio da je neki Last of Us klon, a kritike su u startu bile nemilosrdne.
Dao sam joj sansu jer volim motore i jbt to je bilo sjajno iskustvo, najbolja adrenalinska borba sa onim hordama, dobra prica, muzika, budzenje mašine.
Igra ima sve i ne da zasluzuje nastavak nego zasluzuje citavu triologiju.
Druga je Mass Effect Andromeda
Velik sam fan serijala i ne vidim nista lose u Andromedi.
Doduse igrao sam je dosta kasnije, kada je tehnicki bila ispeglana, no to ne menja cinjenicu da je u pitanju dobra igra koja ispasta zbog kompleksa pojedinaca koji su sentimentalno vezani za Šeparda.
Sve ostalo ima, otvoren svet, istrazivanje, dinamiku, raznovrsnost, opakog protivnika, hrabar iskorak u odnosu na prethodnike.
Takvo sektasko slepilo je cesto za Ezia i Assasin Creed.
Kada sam prvi put zaigrao Origins, odmah sam rekao da je to najbolja igra u Serijalu i da je Bayek bolji od onog žabara.
Stari creedovi su mi neigrivi iako sam platinirao Ezio trillogiju. Nisu lose ali su prevazidjene u svakom smislu.
Samo je armija nostalgicara predugo smarala sa starom mehanikom.
Shadows nisam igrao jos kao ni Mirage, ali mi je drago sto je Shadows dobio priznanje, iako je opljuvan i pre izlaska.
Odavno sam naucio da su misljenja mase krajnje nebitna i cesto pogresna
